Hoću da živim kao normalan čovek

Zora Milošević živi već dve godine sa svojim sinom, snajom i unukama u naselju Makiš. U malom prostoru su dva kreveta, stočić, stari televizor, šporet i sto. Skromna imovina je uredno složena. Sve blista i miriše. «Evo baš sam prala zidove kontejnera – znaš kako se uhvate tačkice od kuvanja. Ja svaki dan kuvam, moja deca to vole. Držim i prozor otvoren često - neću da mi se ovde 'umiriše'. Juče sam pravila kupus, danas sam obećala da ću da im pečem pile. Vidiš tamo ispod stola sam stavila i dva bureta kupusa».

«Å½ivela sam u Belvilu sedam godina. Imala sam baš lepu baraku pored parkinga. Dobro mi je bilo tamo. Lako mi je bilo da idem na posao. Ali pre toga, dok sam mogla, plaćala sam stan. Moja deca nikako nisu htela u baraku. Posle je bilo teško vreme, morala sam...» kaže Zora i uzdiše.

Zora ima 50 godina. Kaže da radi više od 30.  «Volim da radim. Kad si dobar radnik, svi su fini. Ali kad si baksuz, niko neće da te zadrži. Znaš, moje sestre od stričeva su u inostranstvu, ja nisam htela da idem. Najviše uživam da radim u poljoprivredi».  U Slancima je kod jedne gazdarice bila čak 15 godina. Tu je čuvala i gazdaricinu unuku. Primili su je kao članicu porodice, priča ona.

U školu je Zora išla u selu Banjani kod Uba. Svaki dan peške. Tri kilometra u jednom pravcu. Stignu blatnjavi pa onda zajedno peru čizme ispred škole da ne prljaju učionicu. Ako zaborave kecelju, učitelj Mikica ih vrati kući da je donesu. Volela je da ide u školu.

«Sada je vreme drugačije. Roditelji su nemarni. Žao mi je kad su deca bolesna a roditelji neće da ih uzmu iz škole. Onda se ja spremim i dovedem ih. Ponekad uopšte neće da idu u školu... vade se ... nemaju cipele i jakne.» Iako to nije njen zadatak, Zora pokušava da objasni roditeljima zašto je bitno da deca pohaÄ‘aju nastavu. Upravo Zoru zovu učiteljice kad neko dete izostane. «Mene učiteljica pita i zašto je dete prljavo, a ja nemam pravo da se svaÄ‘am sa majkom».

Zora ima ugovor sa gradskim Sekretarijatom za socijalnu zaštitu. Ona prati decu iz naselja Makiš 2 u školu svaki dan. Ima ih oko 40. Neki su vredni, a neki baš i nemaju naviku da uče. «Ä†ute kad su nevaljali, pa mene učitelji zovu da se požale. Tužni su kad ih neko čačka. Hoće i da pobegnu sa časa, dečja posla. Ja kada sa njima pričam lepo, oni sve slušaju, ali kad viknem, oni teraju inat. A kad dobiju peticu, sva deca se hvale. Znaš kako me zovu -  babo, babice. Pa mi još kažu: volimo te!»

Zora i njena porodica sa nestrpljem išÄekuju stan. «Radiću i noću ako treba, samo da platim račune. Pa neću valjda u stanu da živim i da koristim sveće jer nemam za struju! Da jednom i moja deca imaju krov nad glavom. Da lepo legnu i da lepo ustanu. To mi je najveća želja. Da živim kao normalan čovek».