Sve što sam ikada želela je moj dom, moja sloboda

8. april 2014, Beograd

Za razliku od većine dece njenog uzrasta u Beogradu, Milica ide u školu koja je tri kilometra od njenog sadašnjeg doma. Ponekad redovni minibus ne dođe po nju i onda pešači do najbližeg javnog autobuskog stajališta, udaljenog jedan kilometar. Milica živi u mobilnom naselju u Resniku, sa bratom, dvema sestrama i roditeljima.

„Ne mogu da dočekam da se preselimo u naš novi stan. Život mog brata i mojih sestara će se dramatično promeniti. Oni neće morati da nose teške đačke torbe kad idu uzbrdo. Ja ću deliti sobu sa bratom i nećemo morati da se svađamo sa ostatkom porodice koji ćemo program gledati na televiziji " , kaže Danijel, Milicin najstariji , 19 - godišnji brat.

Pre preseljenja u Resnik, Danijelova i Milicina porodica živela je ispod mosta Gazela i u nehigijenskom naselju Belvil. 

„Zamislite kad ustanete ujutro i ne nađete vodu nego led " , seća se Danijel. Kada je padala kiša, kroz  improvizovani krov bi procurila voda i potopila bi podove, seća se porodica . Bilo je toliko hladno da je ponekad svih šestoro moralo da spava u istom krevetu, da bi se zagrejali. 

Nedostatak adekvatnog stambenog rešenja je samo jedan od problema sa kojima se Romi suočavaju.  Veliko siromaštvo i isključenost iz života kojeg ostali ljudi uzimaju zdravo za gotovo – odlazak u školu, medicinski pregledi, traženje posla, kao i diskriminacija – čine Rome jednom od najugroženijih zajednica. Iako je zakonodavstvo uređeno, do sada nije došlo do velikih promena u životima ovih ljudi.  

Kroz „Sagradimo dom zajedno“ projekat, Vlada Republike Srbije, uz finansijsku pomoć Evropske unije, pružiće adekvatna stambena rešenja za do 170 romskih porodica koje su prethodno živele u nehigijenskim naseljima. Romi muškarci, žene i deca mogu da izaberu da žive ili u višeporodičnim zgradama, seoskim domaćinstvima ili da rekonstruišu svoju imovinu. 

Sva ova stambena rešenja su osmišljena uz aktivno učešće romskih porodica obuhvaćenih projektom, tako da je poštovanje njihovih ljudskih prava zagarantovano u svakom delu projekta. Dodatni akcenat je stavljen na zaštitu prava žena i rodnu ravnopravnost, kako bi se izbegao koncept kao što je „glava porodice“ koji ženi onemogućava da ima jednako vlasništvo nad svojom imovinom.  

Mirsada Redžepović i njen muž Kadri Ahmeti su prvi korisnici projekta koji su kupili kuću i sada poseduju sopstvenu imovinu u Bačkom Petrovom Selu. Njihov prvi dom je bio napravljen od kartona i dasaka, dok su trenutno naseljeni u Jabučkom Ritu. „Sve što sam ikada želela je moj dom, moja sloboda“, kaže Mirsada čežnjivo.

„Kada sam bila trudna sa najmlađim sinom, Kadri mi je pomagao sa kupanjem dvoje dece u zajedničkom kupatilu. Jednog dana, utrčao je u naš kontejner, noseći našu ćerku, a niz njeno lice se slivala krv. Zvali smo Hitnu pomoć odmah, ali nisu hteli da dođu. Tek su se pojavili nakon intervencije Sekretarijata za socijalnu zaštitu“ priseća se Mirsada. 

„I onda, otišli smo u bolnicu, i oni su odlučili da zadrže Mirsadu i našu ćerku da prenoće a meni rekli da idem kući. Gde mogu da idem u sred noći? Kako? Nema prevoza do naselja. Onda su se sažalili i rekli mi da mogu da prespavam u hodniku ako hoću“, rekao je Kadri. 

Kako bi se postigao potpuni uspeh, pronalaženje adekvatnog stambenog rešenja za romske muškarce, žene i decu, kroz projekat, nije izolovana akcija,  već se korisnicima obezbeđuje pristup socijalnim uslugama: zdravstvu, obrazovanju , socijalnoj zaštiti i zapošljavanju, kao i jednak pristup pravdi i zaštiti ljudskih prava. 

„Moj otac ima najteži život. On je najstariji u porodici a ipak se on bori za sve nas. On sakuplja papir i ja mu pomažem. Moj san je međutim da nađem dobar posao. I da imamo dom ", kaže Danijel dok odlazi biciklom u beogradski sumrak, da radi sa ocem. 

„… dom gde će cela porodica biti zajedno, i gde neću morati da brinem kako ćemo preživeti....“ maše Danijelov otac svojoj porodici dok počinje još jednu noćnu smenu.